Idem dalje, nema nazad, jer nazad znači nesiguran život, pun prinuda i ucena
Kamal, 17 godina

Dolazim iz Avganistana jedne lepe države ali dosta stroge po pitanju žena. Moja mlađa sestra i ja putujemo kod oca u Nemačku zato što u Avganistanu je život sve teži i teži. Teroristi ucenjuju mnoge ljude, dosta se puca na ulicama i nije više sigurno ni da se izađe u dvorište. Sestra i ja ne smemo da pohađamo školu da nas ne bi regrutovali i na silu terali na neke stvari na koje ne želimo ni da mislimo. To se stalno dešava oko nas. Otac je poslao novac i rekao da dođemo kod njega.

Ja želim da se obrazujem, želim da postanem stomatolog. Vuče me medicina i da pomažem drugima. Ako rasteš u zemlji gde ti je praktično sve zabranjeno, onda želiš da iskusiš neke stvari da upoznaš druge kulture i neke druge sisteme. Vera i vaspitanje sigurno uvek ostaju u osobi, ali znanje je jedna neprocenljiva stvar. Zato ja želim sve da nadoknadim, znam da to mogu. Moja želja je da stvorim nešto, da ne zavisim od oca ili budućeg supruga i da ne moram kao moja majka u životu da se mučim toliko. A verujete, ona se dosta namučila. Ne mogu da pričam o tome, strašno me to boli. Želim i dalje da se smejem i da ostanem na vedrim temama.

13087894_1704364576496826_7965956917000877177_n

Nemačka mi je trenutno izbor jer putujem kod oca, ali kada se obrazujem i osamostalim, pitanje je gde će me put odvesti. Strašan je nedostatak kada živite zatvoreno i bez ikakvih mogućnosti da dođete do bilo kakve informacije ili istine. Jedva čekam da osetim tu vrstu slobode da mogu da kažem šta želim i da se smejem a da me niko ne gleda, gde je smeh normalna stvar. Obožavam da se smejem i da u drugima budim sreću.

Sada sam imala divno iskustvo da i drugima pružim nešto što umem i nekoliko dana za redom smo sestra i ja organizovale radionice iscrtavanja kanom za devojke iz Srbije. Odziv je bio ogroman i ne mogu vam opisati koliko smo srećne što smo primetile da se ovdašnje žene interesuju da upoznaju bliskoistočnu kulturu. Mislim da ću to raditi jedno vreme u Nemačkoj jer su to jedine stvari koje treutno umem da radim, volela bih da naučim još neki zanat kako bih mogla samu sebe da izdržavam tokom studija.

12987031_1703137099952907_9152573676872083588_n

U Avganistanu smo drugarice i ja iscrtavale jedna drugoj ruke, stopala. Uživale smo u tome uz priču. Koliko mi samo nedostaju. Verovatno neću naći više prijatelje kao što su one, ali nadam se da će nas put opet jednog dana spojiti. Strašno mi nedostaje da sa njima pričam, kikoćem se. Kako li su one, jedva čekam da ih okrenem kada stignem tamo sa tatinog telefona da nadoknadim sve ove dane što me nema. Meni su ljudi toliko bitni za srećan život da se nadam da ću pronaći tamo neke dobre i fine devojke sa kojima ću se družiti i sa kojima će me spojiti ista interesovanja. Idem dalje, nema nazad, jer nazad znači nesiguran život, pun prinuda i ucena. Ja mogu bolje od toga. Bolje od toga je sloboda, obrazovanja, pravda i zaštita.

Comments