Blog: Važno nam je samo da nam deca rastu u slobodnom društvu
Mahmud Ali

Putujem sa ženom i šestoro dece. Najstarije dete ima 16, a najmalađe tri godine. Kada me pitaju zašto sam otišao iz Avganistana, pitam ih kakav to život mogu da im obezbedim tamo? Ljudi ne shvataju koliko je teško živeti u uslovima stalne represije, rata i konstatnog straha za sopstveni i život svoje porodice.  Ne znaju kako je živeti izložen stalnim pretnjama da će vam oteti ćerke, ženu, da će ih prodati, ubiti, silovati…ako ne ispunite uslove koje stavljaju pred vas.

DSC_2875
Foto: Marija Piroški

Pretnje su počele zato što je moj brat radio kao prevodilac za NATO. Odjednom su počeli svakodnevni pozivi. Nismo mi ni prva ni poslednja porodica kojoj su Talibani pretili, ali svi znamo da oni ne prete u prazno, da ono što kažu i ispune.

Nije normalno, nije ljudski, živeti sa tim strahom svaki dan i brinuti toliko za svoju porodicu. Moram da ih odvedem na sigurno, na mesto gde im neće niko pretiti, gde će moći da se školuju i obrazuju.

Moja žena i ja smo ranije živeli jednim vrlo lagodnim i mirnim životom, ja sam kao arhitekta dosta zarađivao, ona je pazila o deci i uređivala prostor u kom smo živeli. Imali smo prelepu kuću, verujete, niko to ne napušta osim ako nije ugožena bezbednost i budućnost dece.

IMG-20160403-WA0009

„Imali smo prelepu baštu oko koje je uvek bilo puno posla, baštovanstvo mi je bilo hobi, način da pobegnem od svakodnevice i da se odmorim. Uživala sam radeći u njoj, vremenom je vrt postao divna oaza, a svakodnevno su se njime prolamali glasovi dece i zvukovi njihovog smeha i igre.

Većinu svog vremena, kao porodica, smo provodili u tom vrtu i baš zbog toga sam sebi bila dala zadatak da to bude naš porodični raj u kojem ćemo svi zajedno uživati. Sve je bilo tako opušteno, bili smo zaista jako srećni. Onda je jedan dan muž došao i kući i sve je krenulo nizbrdo“, nadovezuje se Mahmudova supruga Selma.

„Rekao mi je da moramo da se spakujemo, da mu prete i da ga ucenjuju i da je bezbednost dece u pitanju. Muž je pokušao da nađe zaštitu ali nije uspeo, pretnje su postajale sve učestalije i jednu noć odlučili smo da krenemo i da se prebacimo u Irak. Probudili smo decu i tako bunovne ih poveli sa sobom. U tom trenutku sam samo mislila na njih, šta će biti sa njima, kako ćemo ih zaštiti“, završila je Selma svoju priču kroz suze.

Morao sam da ih zaštitim, to je moja dužnost, mene su moji roditelji štitili moram i ja njih da štitim.

IMG-20160403-WA0008

Kada smo došli u Irak našli smo krijumčare koji su nas doveli do Beograda. Sada ćemo videti šta čemo, jako je teško, velika je promena ostaviti sve iza sebe i nemati ništa.. Ne moramo da idemo u EU, važno nam je da nam deca rastu u demokratskom i slobodnom društvu, da im se ne stvaraju strahovi sa kojima će morati da žive ceo život. U Srbiji su nam se svi posvetili, ovde smo samo pet dana, a već nam svi puno pomažu.

Moj brat se javio da je na putu za Srbiju i sada čekamo i njih da stignu ovde, pa ćemo nakon toga odlučiti šta ćemo da radimo. On odlično govori engleski jezik i svakako će nam biti lakše kada on bude došao. Možda ćemo pokušati da apliciramo za porodičnu vizu u Nemačkoj, ali to ćemo uraditi legalno, ukoliko nas odbiju, probaćemo i ovde. Tamo se ne možemo vratiti, sigurnost dece je najvažnija i naš jedini cilj. Nadamo se da će nas negde primiti i da ćemo moći i mi nekako da doprinesemo ovom društvu.

 

Published by the Friedrich Naumann Foundation for Freedom with the support of Mikser House. The views expressed in this blog are those of the authors alone. They do not necessarily reflect the views of the Friedrich Naumann Foundation for Freedom.

Comments