Blog: Tog dana smo započeli najteže putovanje u životu
HA

Veliki je broj ljudi koji su napustili Irak i verujte da to ne činimo zato što smo tamo živeli u miru. Moja sestra i ja obe delimo istu sudbinu i obe smo ostale udovice, ja pre tri godine moja sestra pre šest meseci. U našem gradu se puca na sve strane, ISIS ne da nikome da živi normalnim životom i naša tetka nas je pozvala i rekla da krenemo na put i dođemo kod nje u Nemačku. Poslala nam je novac i započele smo put sa decom. I ranije nas je zvala da dođemo kod nje da studiramo, da rastemo tamo ali mi smo stalno mislile da će doći bolji dani kod nas, što se nije desilo.

DSC_3106

Na kraju smo ipak shvatili da se to neće dogditi i rešili da ipak odemo. Započeli smo putovanje koje nažalost nikada neću uspeti da ostavim iza sebe jer sam na njemu izgubila svoju stariju ćerku. Smrzla se. Jednostavno je zaspala i više se nije probudila. Telo svog deteta sam ostavila u Bugarskoj, zemlji koja mi ju je i oduzela.

Kada smo stigli na granicu sa Srbijom, Bugarska pogranična policija je zahtevala da se vratimo u Tursku. Krenuli su da nas vode preko planine i kroz potok. U podnožju je padala kiša, tako da smo već promrzli kada smo se popeli na planinu upali u sneg do kolena. Hodali smo ceo dan, uveče su rekli da legnemo da spavamo. Upalili su vatru koja se odmah ugasila. Nismo imali da jedemo, bili smo izmoreni od gladi. Ja sam padala u nesvest nekoliko puta sa sve malom ćerkom u naručju. Ne znate koliko je to sve teško. Prvo veče su se smrzla dva muškarca a sutradan moja ćerka. Drugi dan kada smo ustali hodali smo kroz reku, brzi potok koji je bio hladan i koji je u nekoliko delova imao vir kroz koji smo morali da idemo. Možete li da zamislite koliko je sve bilo strašno kada smo izgubili obuću?! Sreća je da smo se već bili spustili u podnožje planine i nije više bilo snega ali je bilo blata jer je padala kiša. To veče, moja ćerka je zaspala i nije se više probudila.

sid2

Kada smo stigli u Grčku bila sam potpuno odsutna od bola zbog gubitka svoje ćerke i pozvala sam tetku i rekla joj da se vraćam u Irak. Rekla je da ne dolazi u obzir jer će se isto desiti i mojoj drugog ćerci i sestričini da će ih vojska uzeti i da ćemo i njih zauvek izgubiti.

Umorna sam toliko, mlađa ćerka isto, stalno viče kako i ona hoće da umre da će joj tako biti lakše. Zašto sam to zaslužila? Ne znam ni koja je ljudska granica za bol.

Razmišljam često da li sam mogla da to sprečim da smo ostali u Iraku, da li bi je možda u tom slučaju oteo ISIS koji to radi porodicama koja imaju žensku decu… Jedno je istinito, pobegla sam od nemira u svojoj zemlji, od jakih uticaja ISIS-a koji seje smrt a izgubila sam ćerku. Nadam se da ću drugoj obezbediti normalan i srećan život i da se nikada neće sećati ovoga što se desilo na putu ka novoj budućnosti.

Comments