Blog: Priče vođene dobrotom, idealima, snovima, protkane patnjom i stradanjem
Dusan Peric

Iako beše tužan i depresivan dan u Miksalištu, srećan sam. Srećan jer sam zahvaljujući njemu upoznao divne i vredne ljude, ponovo video sjaj u ljudskim očima koji pomera brda i doline, osetio onaj izvorni aktivizam i civilni sektor nesputan logičkim matricama, vremenskim linijama, budžetima, papirima, izveštajima, odelima, kravatama, koktelima i revizijama i svim ostalim stvarima koje guše ljude, zanemarujući cilj baveći se putem. Upoznao sam divne donatore, otkrio ljude koji uspešno pišu projekte ali i odlično nose kutije i zakucavaju eksere.

dušan

Posle 16 godina rada u civilnom sektoru, danas sam prvi put bio ponosan. Zamislio sam i poželeo da za deset godina dovedem svoju decu pokraj reke i kažem ovde je nekada bilo Miksalište. Prostor, ofucan i sklepan koji je okupio više od hiljadu volontera od Vranja do Subotice, od Sidneja, preko Tokija pa do Toronta, stotine volontera, pravoslavaca, budista, muslimana, katolika, ateista, crnih, belih, žutih, od zime ponekad crvenih, koji su rame uz rame, po kiši i mrazu, suncu i vetru, na mnogo jezika, služili jednom idealu. Darivali svoje vreme i svoj novac, uz podršku mnogih donatora, kompanija i pojedinaca, od Kaluđerice do Baltimora, da bi pomogli neznancima koji beže od rata i terora ili samo koračaju ka svom snu, boljem životu, koji možda nikada neće dostići. Sa kolegama iz Valjeva, svi zajedno bili smo mali šrafčić jedne globalne svetske priče spakovane u malo. Priče vođene dobrotom, idealima, snovima, protkane patnjom i stradanjem.

Dusan2

Nadam se da će jednog dana kada nikne šetalište i porastu kule i gradovi, svi ti neznani junaci dobiti bar jednu malu spomen tablu za svoje delo. Delo koje je olakšalo život za preko sto hiljada ljudi koji prođoše kroz Beograd u proteklih pola godine i u Miksalištu dobiše parče nade, malo dostojanstva i po koji osmeh.

Behaton ploče i luksuzne višespratnice nići će na ovom mestu nade. Ostaje da vidimo da li ćemo svoj duh, svoje nacionalno lice na koje smo tako ponosni, potvrditi u blještavilu gomile stakla, ili je onaj najlepši deo njega možda ipak ostao u nekoj od musavih, ofucanih najlon kesa koje su pune milosrdja i istinske ljubavi ipak svedočile da Čovek postoji i oseća i u 21. veku.

Hvala svim znanim i neznanim junacima.

Naslovna fotografija: Marija Piroški

Comments