Blog: Odrastao sam preko noći
Muhamed Kabir

U Avganistanu imamo mnogo problema sa pristalicama terorista, tako jedan dan dok smo bili kod kuće, došli su i pitali ko će poći sa njima. Moj otac nije želeo da dozvoli da neko od nas ikada postane deo toga i u odbrani je ubio dvojicu koji su došli u našu kuću. Vrlo brzo su se vratili i pogubili ga. Mog oca više nema, zato što nije želeo da dozvoli da neko od nas postane ubica ili bude ubijen. Problemi su tada ušli u moj život. Ja sam najstariji muškarac u porodici, pa su mi rekli da sam ja sledeći. Nakon toga sam odlučio da krenem. Napustio sam sve, život, porodicu, prijatelje, školu. Bio sam toliko uplašen, strašno uplašen. Nisam ni znao šta znači strahovati za život jer smo bili zaštićeni od svega.

DSC_2641

Imam majku, dve sestre od 11 i 13 godina i malog brata od 7 godina. Odveo sam ih sve kod ujaka i krenuo u Evropu, kod vas, sve jedno gde. Negde gde neću strahovati za život. Želim da se obrazujem, jako želim da se ostvarim u nauci. Nauka je moj poziv. Uvek sam voleo matematiku, tehničke preglede, kompjutere. Nemam nigde nikoga tako da nije važno da li ću otići u Nemačku ili ostati ovde. Najvažnije je da se ostvarim i obrazujem, nakon toga mogu da počnem da zarađujem i pomažem  mojoj majci, sestrama i bratu i da ih dovedem tamo gde budem.

Kada pričam sa majkom stalno plače nekada od sreće što me čuje živog a nekada od tuge jer joj nedostajem. Bio sam dete ranije i onda sam porastao preko noći…

IMG-20160417-WA0004
Muhamed iz Avganistana

Prvo sam pobegao od terorista, onda su počeli problemi u toku puta. Jeli smo po dva keksa za četiri dana hodanja. Imali smo saobraćajnu nesreću u šumi dok smo putovali ka Srbiji. Kada smo stigli u Srbiju, tražili su nam više novca i onda su nas smestili i zatvorili u neku kuću. Počelu su da nas ucenjuju da nam neće davati hranu, da će nas tući, ali nisu stigli. Jedan od nas je pobegao kroz prozor kuće i pozvao policiju. U kući je bilo 5 male dece, majke  i bilo je strašno jer nismo imali da jedemo, nismo mogli da se pomerimo. Kakvi su to ljudi? Odakle nam novac kada smo pobegli iz rata? Kada je policija došla oni nisu bili tamo, tako da mislim da krijumčari nisu uhvaćeni. Policiji smo sve rekli, ali oni su se stalno menjali. Pre dva dana smo pušteni iz kuće i evo me sada ovde. U Srbiji se i policija i ljudi vrlo lepo ophode prema nama. Dobio sam papire, tako da spavam u prihvatnom centru i želim da pomažem ovde vama na Miksalištu. Svim svojim prijateljima sam rekao nemojte dolaziti preko krijumčara. Nemojte, jako je opasno i teško psihički i fizički. Ja sam putovao dva meseca i ne znam kada ću se oporaviti od svega ovoga.

Sada želim da pomažem svima, svima kojima pomoć treba. Moje srce želi samo da pomaže ljudima. I pomagaću sve dok ne krenem u školu i posle ću pomagati, ali sada ću se posvetiti samo ljudima. Kada smo imali saobraćajnu nesreću u šumi, spasao sam jedno dete, tada sam shvatio šta se dešava i nekako se probudio. Sedeo sam i plakao, shvatio sam toliko toga, shvatio sam da je najvažnije ne biti sebičan, već pomagati drugima koji su u nevolji. Imao sam predivnu porodicu, majku koju toliko volim, stalno za njom plačem, divnog brata i sestre koje obožavam. Otac mi je bio podrška, neko na koga sam mogao uvek da se oslonim, neko ko je uvek stajao iza mene i zbog nas je i izgubio život. Uvek mi je govorio da moram puno da učim, da je obrazovanje najvažnije, još uvek ne mogu da se pomirim sa činjenicom da njega više nema. Moja porodica mi je stalno u srcu i oni me guraju da idem dalje. Uspeću i onda će uspeti i oni sa mnom, važno je verovati, a ja i nakon svega ovoga kroz šta sam prošao i dalje verujem!

Published by the Friedrich Naumann Foundation for Freedom with the support of Mikser House. The views expressed in this blog are those of the authors alone. They do not necessarily reflect the views of the Friedrich Naumann Foundation for Freedom.
Naslovna fotografija: Marija Piroški

Comments