Blog: Ne tražim bolji život, samo sigurniji
Hana

„Jutros oko 7:45 sam stajala ispred kapije Miksališta i čekala našeg čuvara da otvori sporedna vrata, kako radimo od 10 časova. U tom trenutku, videla sam dve žene kako koračaju ka nama, obe su hramale i jako teško hodale. Kada su prišle bliže, videla sam da jedna u rukama drži bebu od ne više od tri meseca, dok je druga u rukama nosila nešto stariju bebu koja je već na prvi pogled delovala prehlađeno. Ženi sa starijom bebom su cipele bile potpuno uništene, čak su joj i čarape bile iscepane, a obe su bile vidno premorene i preplašene. Dok je RJ, naš prevodilac, pokušavao da se sporazume sa njima, shvatili smo da nisu jeli danima, da su svi gladni, promrzli, bez snage i da su nekoliko dana spavali na otvorenom. Onda shvatite da živimo u svetu u kojem je tim ženama i toj deci preko noći uskraćeno osnovno ljudsko pravo, pravo na život i da smo svi kao pojedicni, dužni da pomognemo koliko možemo i da ne smemo da okrećemo glavu na drugu stranu“, priča Marija sa Miksališta.

porodica

Nakon što su dobile novu odeću i obuću i nakon što su uneli hranu u sebe, Marija je sa porodicama razgovarala o njihovoj situaciji i razlozima zbog kojih su morali da napuste svoju zemlju. U nastavku prenosimo priču Hane iz Sirije:

Jutros smo došli u Srbiju. Promrzli, gladni, bosi i mokri. Pešačila smo nekoliko dana, sa bebom od tri meseca u naručju, a moja sestra sa detetom od godinu dana, ostala deca su dovoljno stara da mogu sami da hodaju. Moja sestra i ja, sa još šestoro dece, putujemo već mesecima, najpre iz Sirije u Irak, a sada idemo ka Nemačkoj. Tamo nas čeka moj zet, sestrin muž, koji već šest meseci radi u Nemačkoj.

Pre nego što je rat počeo u Siriji, živeli smo u iznajmljenom stanu u centru grada, moj muž je radio u restoranu, a ja sam čuvala decu. Nisam mogla puno da radim jer imam zdravstvenih problema, ne mogu puno da se oslanjam na nogu. To je dodatno otežalo moj put ka Srbiji.

I nakon toliko vremena i dalje mi nije jasno kako to čoveku može preko noći život da se promeni iz korena…Stalno se pitam zašto moja deca moraju da prolaze kroz sve ovo? Pogledajte moju ćerku! Premorena je, ne spava danima, samo hoda…Ne mogu ni da je nahranim jer nemam novca, osuđeni smo na milostinju drugih. Zahvalna sam što nam pomažete ovde, naravno, ali ovaj osećaj je strašan. Tolika nemoć i nemogućnost da pomogneš deci je stravična.

Nadamo se da ćemo uspeti da stignemo u Nemačku. Ako stignemo tamo, želim da učim jezik i da naučim neki novi zanat, kako bih mogla i ja da zarađujem. Jedina želja mi je da pronađemo sigurniji život. Ne tražim bolji život, samo sigurniji.

 

Published by the Friedrich Naumann Foundation for Freedom with the support of Mikser House. The views expressed in this blog are those of the authors alone. They do not necessarily reflect the views of the Friedrich Naumann Foundation for Freedom.

Comments