Blog: Na kraju svega, najviše ispaštaju deca
Hana

 

Ustala sam jedno jutro i napravila deci i suprugu doručak. Sećam se da je bilo jako toplo, pa smo odlučili da ostanemo kod kuće. Kako nam je nestalo mleka, muž je rekao da će izaći da ga kupi i od tada mu se gubi svaki trag. Još uvek ne znamo šta je sa njim. Posle 12 časova, kako se nije vratio kući, odlučila sam da krenem da ga tražim, zvala sam sve žive, ne znam da li je mrtav ili su ga uhvatili teroristi. Išla sam po komšiluku kao sumanuta, ali niko ga nije video od tog jutra. Kada sam javila njegovom bratu koji živi u nemačkoj, rekao je da sačekam malo pre nego što krenem da paničim. Dani su prolazili kao večnost, njega nigde nije bilo. Svima kome bih se obratila niko nije mogao da mi pomogne. On nije osoba koja tako nestane, porodica mu je na prvom mestu, šta mogu da pomislim nego na najgore?

cats

Uvek smo sve radili zajedno, on je bio porodični čovek, ja sam bila zadužena za kuću i on mi nikada nije dao da se mučim teškim stvarima. Obožavao je svoju decu. Učio je sa njima, igrao se sa njima, sina je učio pravim ljudskim vrednostima, ljubavi.

Nekoliko nedelja je prošlo i njega i dalje nije bilo. Zvao je njegov brat i rekao da se spakujemo i krenemo kod njega u Nemačku. Zar da sve napustimo? Sve što imamo? Kuću, školu, prijatelje, sve… Rekao je da tu nema više šta da tražimo, da će doći tako i po nas po moje ćerke i sina, da se spakujemo i da krenemo kod njega, da on sada preuzima brigu o nama.

Moje ćerke imaju tri i sedam, a sin 10 godina. Jako je teško putovati sa troje dece, ne mogu da im objasnim ništa. Ne mogu da im kažem ni da im je otac živ ni da je mrtav. Moj sin non-stop traži tatu. Uveče često primetim kako plače za njim, a ja ne mogu ni da ga utešim. Sve što nam se dešava nije lako. U ovim teškim trenucima sam navikla da se oslanjam na muža i često razmišljam šta bi mi on rekao.

Nekada se pitam zašto sam poslušala devera i krenula, mada znam da bi se moj muž složio sa njim jer je počeo da se brine oko situacije u kojoj se našla naša zemlja. Deca su sve češće nestajala, posebno devojčice i to iz škole iz školske klupe i često je govorio kako će naša deca odrastati ovako  u strahu, kada bi samo mogao da im stvorim miran i siguran život.

Zbog svih tih naših priča znam da sam donela dobru odluku, ali kako ću izdržati sve ovo, mada mi svi kažu da je najgore prošlo. Brinu me deca, da li će sve ovo ostaviti posledice na njih, koliko će tek da trpe. Istina je da ja tamo kod kuće nisam mogla da radim, ne bih mogla da pomažem porodicu ali šta da radim sada u tuđoj zemlji, bez znanja jezika, bez igde ikoga, kako da dođem do Nemačke? Plačem uveče kada ih uspavam, plačem od muke jer nemamo šta da jedemo i nismo imali gde da spavamo. Hvala Srbiji što nas tretirate kao ljude, što barem imamo krevet, tuš hranu, veš. Ponižavajuće je da bežimo iz očajnih životnih uslova, a ponašaju se prema nama tako. Boli što se ljudi ponašaju kao zveri i što nedužna deca ispaštaju na kraju. Kada će svemu tome doći kraj?

Published by the Friedrich Naumann Foundation for Freedom with the support of Mikser House. The views expressed in this blog are those of the authors alone. They do not necessarily reflect the views of the Friedrich Naumann Foundation for Freedom.
Foto: Marija Piroški

Comments