Blog: Nikada neću reći devojci da krene kod mene ovim putem, jer znam da neće preživeti…
Ahmad Ali

Dolazim iz Avganistana, školovan sam policajac i u svojoj karijeri sam prirodno napredovao. Nakon što sam dobio čin višeg kapetana, poslali su me u ratno područje da se borim. Moji prijatelji su umirali, svaki dan su umirali a ja nisam mogao ništa. Patim, patim za svojim prijateljima, stalno se pitam zašto oni a ne ja. Kada sa nekim odrastate u školi postanete kao braća, njihov gubitak me je toliko pogodio, stalno mislim na njih. Vraćaju mi se njihovi osmesi njihove reči i sve gluposti koje smo pravili dok smo odrastali. Tužno kada izgubiš osobu koja ti je bila neko ko je pokrivao tvoja leđa, leđa koja smo čuvali jedan drugom godinama.

20160424_151837

I sada ne mogu da ne plačem kada o njima govorim. Jedan dan me je jedan od njih uhvatio, video je ko sam i gde živim i dojavio im je da ima neprijatelja. Uspeo sam da se izvučem pre nego što mu je stiglo pojačanje i da pobegnem. Kada sam došao do prvog telefona nakon nekoliko sati trčanja, pozvao sam moje i rekao im šta se dešava, rekli su ne vraćaj se. Već su dolazili da te traže. Beži odavde i sačuvaj glavu. Tako bez igde ičega sam započeo svoj put a da se nisam pozdravio sa majkom, ocem, devojkom. Šta znači ovaj život? Šta znači kada neko može da ti ga oduzme kada god to poželi? Došao sam do Beograda i preživeo isključivo zahvaljujući svojoj spremnosti koju sam već imao kao policajac. Ne znam kako drugi mogu da podnesu ovaj put kojim inače idemo od kada su zatvorene granice. Svaki dan se pitam majke sa decom prolaze kroz te uslove kroz šumu, planinu, to pešačenje traje danima. Jednoj porodici sam pomagao ceo put, ali ima toliko ljudi u toku puta kojima je potrebna pomoć.

Nikada neću reći devojci da krene kod mene ovim putem, jer znam da neće preživeti. Ona je u mom srcu, ona je moj motiv da se borim da guram. Idem u Kanadu. Tamo ću da se doškolujem i da postanem njihov specijalac. Znam da to mogu. A onda ću polako da dovedem i nju. Kada zaradim novac kupiću joj kartu za avion. Strašno mi nedostaje, stalno na nju mislim. Kada se čujemo oboje plačemo, ali stvar je završena ne možemo sada nazad. Kažem joj da će doći kod mene čim se ja smestim. Imali smo razne planove, oko venčanja, dece, našeg zajedničkog doma. Ja verujem da su ti planovi samo trenutno stopirani, da će se nastaviti i da će se sve vratiti u normalu kada se ponovo sastanemo. Često razmišljam ko nju sada tamo štiti, da li će imati neke probleme zbog mene. Jako mi teško pada što ne mogu ništa da uradim.

20160424_151852

Najvažnije je izboriti se sa samoćom sa novim saznanjem da su svi ovi ljudi sa kojima putujem stranci. Neki od njih su loši ljudi, neki doživljaju istu tragediju kao i ja. Svestan da sam guram dalje je demotivišuće ali sa druge strane možda i olakšanje jer ne moram da brinem o nekome dodatno. Znam da je obrazovanje sada najvažnije i to je nešto na čemu ću raditi odmah po dolasku u Kanadu. Daću sve od sebe da budem čovek kojeg se moja deca neće stideti, kojeg niko neće više šutirati i biću sposoban da obezbedim svojoj porodici osnovne ljudske potrebe, krov nad glavom, hranu, doktora, odeću. Vama hvala što ste ovako dobri prema nama, ostaćete mi u srcu kao retki koji na nas gledaju kao na ljude i tako se prema nama ponašaju.

Comments