Blog: Nisam hteo da bežim, ali otac nije želeo da izgubi i drugog sina
RJ

Pre nekoliko dana smo razgovarali sa momkom sa Bliskog istoka, koji je zahtevao da ostane anoniman, što je više nego razumljivo, uzevši u obzir njegovu priču. Upoznajte RJ, čoveka koji nakon svih preživljenih strahota i dalje gaji nadu u lepšu budućnost, koji na svom teškom putu nalazi snage da pomaže ljudima i živi sa željom da to i nastavi.

2016-03-06 12.04.17

 

Imam 22 godine i dolazim sa Bliskog istoka, gde sam rođen i odrastao u jednoj običnoj porodici. Kada sam počeo da studiram, shvatio sam da bih, zbog finansijske situacije moje porodice, trebalo da počnem da doprinosim kućnom budžetu, pa sam se zaposlio kao prevodilac za američku vojsku. Nakon samo tri meseca, počele su da pristižu pretnje od strane talibana, koji su mi govorili kako moram da napustim “izdajnički” posao kojim podržavam američku vojsku, iako sam ja zapravo samo pokušavao da pomognem svom narodu.

Jedne noći, nakon što su dobili informaciju da sam došao kući sa posla, grupa talibana je, uništivši glavnu kapiju, ušla u naš dom i, pred mojim četrnaestogodišnjim bratom, počela da tuče mog oca.

“Gde ti je sin prevodilac?!”, pitali su.

“Još uvek je na dužnosti, nije se vratio kući”, odgovorio im je moj otac.

“Ne laži!”, uzviknuo je neko, i tog trenutka su udarcima krenuli na mog malog brata, pripretivši da će pucati u njega ukoliko im odmah ne kažu gde sam ja.

“On nije kod kuće”, ponovo je rekao moj otac.

Pucali su u mog mlađeg brata. Ubili su ga.

Sećam se da me je te noći otac nazvao u četiri izjutra i rekao mi da moram doći kući. Da ne pitam zašto.

Kada sam stigao kući bio sam zatečen brojem ljudi u mom domu, nisam razumeo šta se dešava. Ušao sam i počeo da tražim svog brata, ali nisam uspeo da ga pronađem. Onda sam video kovčeg. Bio sam zbunjen i šokiran.

Sahranili smo ga.

Neko mi je rekao da talibani dolaze po mene i da moram odmah da pobegnem. Nisam želeo da bežim. Ali me je otac preklinjao, rekavši da ne želi da izgubi i drugog sina. Majka mi je dala nešto novca, i naredila mi da se zaputim u susednu zemlju.

Moj život kod kuće je bio predivan! Ali kada se to dogodilo…

Uništilo me je i obeležilo moj život zauvek. Kada su ubili mog brata njihov komadant me je pozvao i rekao mi: “Za tri dana ću dokazati da pomažeš američku vojsku. Onda ću te uhvatiti i zaklati”.

Nisam želeo da napustim svoju domovinu, ali bio sam primoran.

Na odredištu sam razgovarao sa krijumčarima koji su mi rekli da će me za 1.400 dolata prebaciti u Tursku. Tu je počeo moje nelegalno putovanje sa Bliskog istoka u Evropu.

U Turskoj sam proveo skoro dve godine, ali situacija tamo nije bila baš najbolja, pa sam odlučio da odem u Grčku. U Grčkoj sam sreo veliki broj ljudi koji su svakodnevno pomagali izbeglicama. Odlučio sam da ostanem, da im se priključim i pomognem. Najpre sam radio kao volonter prevodilac u jednoj organizaciji, a ubrzo sam prešao u Crveni krst, gde sam proveo tri nedelje, nakon čega sam se zaputio u Srbiju.

Zajedno sa grupom izbeglica sa kojima sam putovao, uspeo sam da pređem granicu sa Makedonijom, ali nas je makedonska vojska ipak uhvatila i deportovala nazad u Grčku.

Pokušali smo ponovo. Seli smo na tranzitni voz koji je išao u Srbiju. Kada smo stigli, dva dana smo ostali zatvoreni u vozu, ne znajući šta se dešava. Bili smo tako srećni kada smo shvatili da smo u Srbiji. Odmah sam kontaktirao policiju u Nišu, koja nas je privela, a zatim i izdala potrebne papire.

Moj krajnji plan je da odem u Belgiju gde imam puno prijatelja, a znam i da izbeglicama vlada Belgije daje dobre uslove za život. Tamo želim da započnem novi život. Kada budem dobio papire, definitivno želim da se prijavim kao volonter prevodilac za UNHCR. Želim da pomažem ljudima. Nije mi važna religija, najvažnije mi je da je neko čovek.

Svakoga dana zovem svoje roditelje, da javim da sam dobro, ali i da saznam kakva je situacija kod kuće.

Mama, tata i stariji brat sada žive u prestonici, koja je zaista bezbedna, ali uprkos tome i dalje primaju pretnje. Iz dana u dan kada ih nazovem, govorim im da mi je dosta i da želim da se vratim, ali oni uvek odgovre isto: “Ne, ne dolazi, molim te…”.

Kada stignem u Belgiju, uradiću sve da se ponovo sretnemo. Samo to me tera da i dalje opstajem i idem napred.

Već dve godine ih nisam video. Stvarno mi nedostaju.

 

Published by the Friedrich Naumann Foundation for Freedom with the support of Mikser House. The views expressed in this blog are those of the authors alone. They do not necessarily reflect the views of the Friedrich Naumann Foundation for Freedom.

Comments