Blog: Želim da pomažem ljudima
Adžap Han

Radio sam kao prevodilac za NATO, moj ujak je ranije bio visoko pozicioniran u vojsci i pomogao mi je da pronađem ovaj posao jer govorim četiri jezika. Nakon godinu dana, počele su da pristižu pretnje, i to svakodnevno, imao sam mnogo problema, nisam više mogao da izdržao taj pritisak koji je bio preveliki.

IMG-20160409-WA0001
Adžep na Miksalištu

Porodica mi je rekla pakuj se i spašavaj. Radeći za NATO video sam mnogo toga, isto kao i oni. Znao sam da nema šale sa Talibanima. Znao sam da se pretnje ne uzimaju zdravo za gotovo. U Avganistanu sam završio školu, a u slobodno vreme sam podučavao decu i držao im časove engleskog.

Na put sam krenuo pre četiri meseca. U Turskoj sam spavao u parku i prisećao se svega, svog života i svojih nadanja i očekivanja. Da mi je neko rekao da ću danas da bežim od Talibana ne bih nikome verovao. Moj san je da odem u Nemačku ili da ostanem ovde i da nađem devojku koju ću oženiti i sa kojom ću stvoriti porodicu.

Porodica mi je jako važan stub na koji ću moći da se oslonim i na koji sam se uvek oslanjao. Sada sam sam i izgubljen. Sve mi se srušilo i nestalo. Ja sam mlad, znam da ću se snaći ali je strašno teško znajući da su ti najbliži hiljadama kilometara daleko. Često razmišljam da su nas roditelji previše štitili, možda bi sada bio vise snalažljiv da me nisu toliko štitili.

Sada sam potpuno prepušten sudbini, znajući već sada da me ne čeka sjajna budućnost. A prošlost mi je bila lepa. Ranije sam imao pravi krevet, tuš, patike, svoju trenerku, jaknu. Sada molim da mi to daju. Ranije sam imao skuvan ručak svaki dan i jeo sam sa svojom porodicom, sada jedem sa nekim strancima koji dele istu ili još goru sudbinu od mene.

Daće Bog da se ponovo negde nastanim, nešto postignem. Ovaj osećaj da uvek zavisite od drugih je grozan. Iskustvo kroz koje sam prošao nikada neću zaboraviti i definitivno znam kog naroda se treba čuvati. Što smo bliže cilju to su ljudi sve ljubazniji. Verujte nisam očekivao da ću ovde naići na ovako prijatan i human tretman. Da neću morati da molim. Danima sam sanjao da se okupam, da operem zube, da se obrijem, osećam se kao nov čovek.

Brinu me posledice svega što sam proživeo, plašim se nekada da zatvorim oči. Shvatate da bežimo od rata, od pretnji, iznuda. Boli me sve kroz šta sam prošao. Pričaju mi stalno moraš da budeš snažan, ti si muško, ne mogu… Samo robot posle ovakvog iskustva može da ostane snažan.

Želim da pomažem ljudima, želim da podučavam decu jezike i da budem koristan. Pomagaću sada izbeglicama u Beogradu, pa ću kasnije videti kuda će me put navesti. Treutno mi treba vremena da se oporavim, da zabravim na strašne stvari kroz koje sam prošao i da na miru odlučim šta ću i gde dalje. U svakom slučaju moj poziv će biti da pomažem drugima.

Comments